Јединствени модел образовања преводилаца

Преводилачко занимање, као и сам преводилачки процес, већ деценијама представља извор бројних полемика и супротстављених мишљења. Лица ван струке, у погрешном уверењу да је за ово занимање потребно само површно знање страног језика у комбинацији са вештином куцања или пријатним физичким изгледом, неретко изазивају револт код професионалаца који су свесни колико су труда и рада уложили у учење и стицање општих и посебних језичких, али и ванјезичких знања, како би овај само наоко лак посао обављали квалитетно и савесно.

Било да се ради о писменом превођењу књига, службених докумената или техничких пројеката и других материјала, превођењу аудио снимака (за синхронизацију или титловање), консекутивном превођењу на састанцима највиших државних функционера или симултаном превођењу конгреса стручњака различитих профила (лекара, физичара, банкара, правника...), посао преводиоца носи одговорност и подразумева велико знање и умешност. Овиме се писмени и усмени преводиоци сврставају у сам врх интелектуалних занимања.

Свест о томе да је неопходно ангажовати професионалца, а не најјефтинијег извршиоца који се на тржишту нуди, код наручилаца превода се, нажалост, најчешће јавља тек када је преводилачки процес завршен. Лош превод носи бројне негативне последице, чиме се наручилац излаже озбиљним ризицима према студији Европске комисије. Тако покушаји да се уштеди на трошковима превођења нису само извор забаве на друштвеним мрежама, већ потенцијални узрочници скупих и дуготрајних судских поступака, губитка профита, пословних прилика, као и не тако лако мерљиве штете у виду нарушавања пословног угледа и губитка поверења код пословних партнера.

Подједнако ризично је и бавити се послом писменог преводиоца без стечених компетенција које су детаљно побројане у европском стандарду СРПС ЕН15038:2008 или СРПС ИСО 17100:2016 (који ће заменити претходно наведени европски стандард по истеку трогодишњег прелазног периода). Критична тачка у обезбеђењу квалитета услуга превођења, како писменог, тако и усменог, несумњиво је адекватна обученост преводилаца. Поред језичке компетенције, која спада у домен хуманистичких наука (филологије, одн. лингвистике), преводилац неизоставно мора да поседује основна терминолошка и ванјезичка знања из сфере техничких, медицинских, економских, правних и других наука и струка, у зависности од области којима ће се професионално бавити.

Специфичност таквих знања и њихове примене на преводилачки процес захтева да предавач који обучава будуће преводиоце поседује најмање диплому основних студија (бачелор) и поред тога да има адекватно радно искуство као професионални преводилац и да буде специјализован за област коју предаје, како је то закључила експертска група Европске мреже мастер студија писменог превођења (ЕМТ network – European Master’s in Translation network). У усменом превођењу је управо врхунски француски преводилац српског порекла, Даница Селесковиц, професор на Сорбони (Висока школа за усмено превођење, Париз III), изнедрила високо цењену методику наставе конференцијског превођења заједно са колегиницом Маријаном Ледерер, те формирала докторске студије усменог превођења у истој установи. Њен изузетни квалитет не може се оспорити ни у преводилачком раду у Уједињеним нацијама, Европској комисији и другим бројним међународним институцијама, а ни у педагогији, премда је докторат одбранила када је већ ушла у шесту деценију живота.

Због чега уобичајени развојни пут универзитетских професора језика не може директно да се примени на обуку научно-стручних преводилаца постаје јасно ако се размотри спектар већ поменутих области рада. У пракси се преводиоци сусрећу са бројним проблемима у преносу поруке из изворног у циљни језик, а који се не могу решити уз помоћ лингвистичких механизама и знања из области филологије и културе, већ је неопходно поседовати ванјезичко знање у посебним научним и стручним областима које једино пружа кључ за ове дилеме из сфере полисемије, хомонимије, примене нестандардизованих терминолошких решења итд.

Школски центар Удружења од самог успостављања Једногодишњег семинара за научне и стручне преводиоце, судске преводиоце и тумаче 1961. године, препознаје значај радног искуства предавача у самој преводилачкој струци. Ту исправну одлуку да се за предаваче бирају верзирани преводиоци богате радне биографије потврдио је и први председник Међународне федерације преводилаца, Пјер Франсоа Каје, приликом упознавања са радом нашег Школског центра 1978. године.

Удружење наставља традицију дугу више од пола века и улаже напоре да унапреди и одржи овакав јединствени и доказано супериорни модел образовања преводилаца и њихову припрему за професионално, одговорно и савесно бављење преводилачким послом за потребе свих субјеката у привреди и јавном сектору.

 


Литература:

1. European Commission. (2012) Quantifying Quality Costs and the Cost of Poor Quality in Translation: Quality Efforts and the Consequences of Poor Quality in the European Commission’s Directorate-General for Translation. (Studies on translation and multilingualism). Luxembourg: Publications Office of the European Union.
2. http://ec.europa.eu/dgs/translation/programmes/emt/key_documents/
translator_trainer_profile_en.pdf, приступ 20. августа 2016. у 10:08
3. Danica Seleskovic, Marijana Lederer. (2007) Obrazložen pedagoški prilaz nastavi konferencijskog prevođenja (prevod sa francuskog Petar i Ljiljana Novaković). Beograd: Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije.
4. Ферид Мујезиновић (приређивач). (2010) 50 година Удружења научних и стручних преводилаца Србије, 1960-2010. Београд, Удружење научних и стручних преводилаца Србије.