Ogledi iz međukulturalne komunikacije

Pojmovna metafora i univerzalne životne situacije u beletristici

U Američkoj kulturi neobično su popularne knjige savetnici, koje se odnose na najrazličitije oblasti života. Taj trend je u poslednjih tridesetak godina zahvatio i stari kontinent, a tome je pogodovala i opšta hiperprodukcija koja nije mimoišla ni oblast izdavaštva. Savremeno doba ljude stavlja pred brojne probleme, pa se tako gotovo na svakom uglu susrećemo sa popularnim naslovima kao što su: Kako plivati sa ajkulama?, Kako steći i sačuvati prijatelje?, Pametne žene koje muškarci vole, i tome slično. Naslovi se ređaju unedogled, a u tu se vrstu popularne psihologije mogu uvrstiti i danas već klasična dela kao što je Bernsovo Šta kažeš posle zdravo...

Ovakvim priručnicima gotovo da su pokrivena sva životna doba, i sve društvene situacije koje čoveka mogu uopšte da snađu. Nedavno je objavljena i jedna takva knjiga koja se odnosi na suočavanje sa gubitkom bliske osobe, a njeni autori su dve dame: Bruk Noel i Pamel D.Bler, a pod naslovaom I Wasn`t Ready to Say Goodbye. Surviving, Coping and Healing After the Sudden Death of a Loved One. Knjiga je privukla dosta pažnje, pa je postala i predmet svakolikih kritika i analiza, uključujući i stilske analize teksta.

Kamila Midor u svom tekstu objavljenom u zborniku radova nastalih u prevodilačkim radionicama Jagelonskog Univerziteta u Krakovu (2013), i to pod pokroviteljstvom Uneskove KATEDRE ZA ISTRAŽIVANJA PREVODA I MEĐUKULTURALNE KOMUNIKACIJE, pita se: Da li Amerikanci i Poljaci na isti način oplakuju? Polazeći od univerzalnog poimanja procesa tugovanja izazvanog gubitkom, konstatuje da se on odvija u nekoliko etapa i da autori najčešće ukazuju na sledećih pet: negacija (opiranje), gnev, cenjkanje, depresija i prihvatanje. Tokom perioda žalosti mogu se javiti fizičke tegobe: bol, stezanje u grlu, pritisak u grudnom košu, zamor, nesanica ili preterana sanjivost itd. Termini kojima se opisuje to unutrašnje preživljavanje gubitka u različitim su jezicima različiti. Gubici utiču na razne aspekte života, ne samo na psihu, emocije, već i na duhovnost čoveka, njegovo društveno funkcionisanje, sferu religije, i svaka se kultura na svoj način sa njima suočava. Autorka za engleske pojmove kojima se definiše etapa duboke tuge: grief / mourning / bereavement traži poljske ekvivalente, i u tome nailazi na poteškoću. Tvrdi da je sklona da za sva ova tri engleska pojma upotrebi poljski termin żałoba /žalost/. Značenjski se oni ne poklapaju u potpunosti, jer je grief žalost (tuga), a ponekad se prevodi i sa očaj /polj. rozpacz/, mourning je oplakivanje /polj. opłakivanie / ili korota, nošenje crnine /polj. żałoba /, a bereavement je ucveljenost usled bolnog gubitka, depresivnost /polj. bolesna strata/. Potpuna ekvivalencija ne postoji, reći će neko. Na ovu vrstu prevodilačkih dilema nailazimo često.

Druga poteškoća za prevodioca praktičnih psiholoških priručnika koju autorka ovog rada ističe, temelji se na obilju pojmovnih (konceptualnih) metafora koje u njima susrećemo. Prevođenje skraćenog poređenja iz izvornog u ciljni jezik stavlja prevodioca ponekad pred dilemu. Dešava se da i doslovan prevod metafore bude sasvim razumljiv i da nema potrebe da prevodilac žrtvuje, bilo delimično ili u celini, nešto od slike koja nastaje „pred očima duše naše“ dok čitamo izvorni tekst ili da ovu sliku zameni nekom drugom, značenjski adekvatnom, koja je uobičajena u ciljnom jeziku. Pa će tako Poljaci englesko to get over the loss (koje nas podseća da je gubitak prepreka koju nam valja prevazići), prevesti sa pogodzić się ze stratą (pomiriti se sa gubitkom, kao sa ljutim protivnikom), ili će iz engleskog izraza to navigate the loss svaka navigacija (kormilarenje ili upravljanje) nestati, jer Poljacima valja poradzić sobie z utratą (sebe posavetovati tj. poraditi na sebi), dok ćemo mi nastojati da sa gubitkom izađemo na kraj ili da gubitak prebolimo. Važno je da nezalečene rane ne postanu rep koji za sobom vučemo, da nakupljena gorčina ne truje naš budući život, što biva razumljivo čak i kada se prevede bukvalno.

Konceptualna metafora definiše se kao razumevanje jednog pojma ili pojmovnog domena pomoću drugog pojma ili pojmovnog domena. Slike koje iskrsavaju „pred očima duše naše“, usvojili smo kroz maternji jezik u ranom detinjstvu - putem metafora, ali i metonimija, personifikacija, epiteta, alegorija, hiperbola, antiteza itd. Ukratko: stilska figura, pa i pojmovna metafora zasnovana je na misaonom procesu, i ne postoji samo u jeziku, već je način na koji čovek posmatra svet oko sebe, na koji čovek razmišlja: misaoni proces, kulturološki uslovljen i najčešće nesvestan. Savremena beletristika prava je riznica ovog jezičkog i kulturnog blaga, a mašinsko prevođenje za sada ne nudi adekvatna rešenja, a često je i sam čovek-prevodilac primoran da zastane i dobro porazmisli.

Autor članka:

Radmila Dragaš

Naučni i stručni prevodilac za poljski jezik