Sveti Jeronim – svetac zaštitnik prevodilaca (crtica iz istorije prevođenja i teorije prevođenja)

Vinogradari imaju Svetog Trifuna, mornari Svetog Nikolu, učitelji Svetog Savu, lekari svece Kozmu i Damjana, piloti Iliju Gromovnika, umetnike štiti Sveti Luka, zidare Sveti Marko, a prevodioce – Sveti Jeronim Stridonski (pravoslavna crkva ga slavi 15. juna po julijanskom kalendaru, a katolička 30. septembra). Tokom srednjeg veka Jeronim se takođe smatrao zaštitnikom Ilira, odnosno Južnih Slovena (možda zato što je rođen u našem susedstvu, u Dalmaciji?), zbog čega je prikazan i na medaljonu apokrifnog grba cara Dušana.

Čime je to Sveti Jeronim zaslužio status zaštitnika prevodilačke profesije? Čime je njegova ličnost aktuelna i za savremeno prevodilaštvo?

Pre više od šesnaest vekova Jeronim (331-420) se prihvatio poduhvata sa kojim bi i moderni prevodilac uz sva pomagala koja su mu na raspolaganju teško izašao na kraj. Latio se prevoda veoma obimnog teksta (bez mogućnosti pritiska na Copy, Paste, Delete ili, recimo, Ctrl + F), složenog teksta prepunog simbola, metafora, alegorija, aluzija, koji je, pre samog procesa prevođenja trebalo rastumačiti i dešifrovati (bez gramatika, rečnika i ostalih priručnika i elektronskih pomagala, koji nam danas olakšavaju rad na prevodu), teksta koji je ranije već bio preveden (doduše ne sa originala, već sa prevoda na grčki jezik) i ne samo to, već je taj prevod duži period bio i u upotrebi (stoga se razume da je prevod različit od dotadašnjeg „etalonskog“ prevoda morao naići i na negativne reakcije i osporavanja). Jeronimov zadatak bio je, zapravo, da postojeći prevod „dotera“ – da prepozna i ispravi sve pogreške, netačnosti i nepreciznosti, od čega je on ubrzo odustao i počeo prevod ispočetka (da napravimo još jednu paralelu i prisetimo se koliko je puta bilo lakše prevoditi ponovo već preveden tekst nego ispravljati nečije tuđe „brljotine“). Napomenućemo ovde i to da u tekstu na starohebrejskom i aramejskom jeziku, koji je sam po sebi sadržao mnogo toga teškog za razumevanje, uz to nisu bila obeležena samoglasnička slova i mnoge reči mogle su se dešifrovati na više načina čime je značajno menjan smisao teksta, kao i neverovatno činjenicu da Jeronim gotovo da nije znao starohebrejski pre nego što se prihvatio ovog posla. Problemi na koje je nailazio Jeronim, dakle, predstavljaju zajedničke probleme svih prevodilaca, uključujući i savremene: pravilno razumevanje teksta originala, potraga za sredstvima izražavanja u jeziku prevoda, donošenje prevodilačke odluke o izboru jednog, najboljeg, ekvivalenta. Poduhvat zaista vredan divljenja. Rezultat koji zaslužuje duboki naklon svakog od nas koji se možemo nazvati Jeronimovim „kolegama“.

Ukoliko niste znali, dosad ste verovatno naslutili da je reč o prevodu najčitanije i najprodavanije knjige na svetu – Biblije. Reč je o prvom prevodu Biblije sa starohebrejskog na latinski jezik (prethodni je rađen sa grčkog prevoda, tzv. Septuaginte, a ovaj prevod je delimično koristio i Sveti Jeronim). Jeronimov prevod, poznat kao „Vulgata“ smatra se jednim od najboljih i najzačajnijih prevoda Svetog pisma zajedno sa pomenutom Septuagintom, prevodom Martina Lutera na nemački (završen 1534. godine) i Biblijom kralja Jakova (prevod na engleski, završen 1611.). Više od deset vekova kasnije, sredinom XV veka, Vulgata će postati i prva knjiga koju će u svojoj štampariji u Majncu odštampati Gutenberg.

Prevod Jeronima Stridonskog smatra se jednim od prvih ozbiljnih pokušaja da se u prevodu tekstova Svetog pisma spoje maksimalna preciznost u prenošenju smisla originala i prefinjenost forme teksta prevoda. Naravno, ni Jeronimov prevod nije bez nedostataka. Treba imati u vidu da su česte kritike savremenika, koji su nov prevod primili prilično hladno, uslovljene ne toliko ovim nedostacima, koliko njihovom privrženošću ranijoj verziji prevoda i nesposobnošću da se istinski pojme sve prednosti novog pristupa prevođenju svetog teksta. S druge strane, upravo su kritike i nastojanje da se opravda pred savremenicima podstakle Jeronima da osmisli i formuliše svoje prevodilačke principe, koji su izloženi u brojnim pismima, predgovorima i prolozima bogoslužbenih knjiga.

U istoriji (teorije) prevođenja poznato je tzv. „Pismo Pamahiju“ (Epistula LVII. Ad Pammachium De Optimo Genere Interpretandi), na koje ćemo se kratko osvrnuti. Povod za pismo nije ništa neuobičajen za prevodioca: Jeronim je okrivljen da je izvitoperio sadržaj originala dok je prevodio pismo salaminskog episkopa Epifanija Kiparskog jerusalimskom episkopu Jovanu. U pismu je Epifanije prekorevao Jovana zbog nekih njegovih stavova i pozivao ga da se pokaje. Izvesni Jevsevije, koji nije dobro poznavao grčki jezik, te ga nije baš najbolje razumeo, zamolio je Jeronima da mu prevede to pismo na latinski i da ga „pojednostavi“. Jeronim je pristao, pod uslovom da prevod bude za ličnu upotrebu, pozvao pisara i izdiktirao mu tekst prevoda uz napomene koje je trebalo da doprinesu njegovom boljem razumevanju. Međutim, nakon nešto više od godinu dana ovaj prevod nije više bio samo za „ličnu upotrebu“: našao se u jerusalimskoj biblioteci. U međuvremenu episkopi su se pomirili, i Jeronim je bio okrivljen da je izmenio smisao pisma, ali i za klevetu i za unošenje razdora među sveštenstvo.

U svom pismu Jeronim je, odbacivši optužbe da je namerno iskvario pojedine delove originalnog teksta, obrazložio osnovni princip prevođenja kojim se rukovodio i koji je, opet, aktuelan i dan-danas: „Ja ne samo da priznajem, već i otvoreno izjavljujem da pri prevođenju s grčkog sa izuzetkom Svetog pisma, gde je i red reči sveta tajna, izražavam ne reč rečju, već smisao smislom“. Drugim rečima, ne treba prevoditi bukvalno, već prenositi smisao originala a ne pojedinačne reči, ne pokušavati očuvati formu originala nauštrb forme prevoda. Ovde je reč i o tome da pri prevođenju treba voditi računa o žanru i registru teksta originala i shodno tome birati način prevođenja.

Jeronim se borio kako protiv doslovnog, tako i protiv previše slobodnog prevoda, insistirajući na minucioznom, dugom proučavanju teksta originala radi prenošenja njegovog celovitog sadržaja.

Završićemo ovu crticu citatom iz pomenutog pisma, u kome se govori o još jednom vidu „muka“ na koje su stavljeni prevodioci svih vremena i svih tekstova – o neizbežnosti gubitaka bez obzira na veštinu prevodioca: „Teško je pratiti redove koje je napisao neko drugi i ne udaljiti se od njih. Veoma je teško postići da ono što je lepo rečeno na jednom jeziku očuva svoj sjaj u prevodu. A šta ako je misao izražena jednom veoma preciznom rečju, a ja ne raspolažem ničim što bi je moglo preneti? Onda ja, da bih u potpunosti preneo smisao, s velikim trudom, gazeći mučnim i dugim zaobilaznim putem, izlazim na stazu koja je, u stvari, sasvim kratka. Ako prevodim reč po reč, to zvuči apsurdno, a ako, pak, moram bar malo promeniti strukturu iskaza ili stil, osećam da izdajem dužnost prevodioca“.

Literatura:

Гарбовский Н. К. Теория перевода, Moskva, 2004.

Copeland R. Rhetoric, Hermeneutics, and Translation in the Middle Ages: Academic Traditions and Vernacular Texts, Cambridge, 1991.

Larbaud V. Sous l'invocation de saint-Jérôme, Paris, 1946.

http://www.bible-researcher.com/jerome.pammachius.html

Autor članka:

Milena Ivanović,

stručni i književni prevodilac za ukrajinski i ruski jezik

sudski prevodilac za ukrajinski jezik

docent na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu