Deo programa već je završen ali uzbuđenje raste, treba da se im se obrati predsednik. Ima puno stranih gostiju, potreban je prevod na engleski, zato sam tu. Blizu izlaza na binu čekam da mi daju znak, iako je unapred sve tačno dogovoreno. Tašnu sam sklonila odmah tu iza kulisa, neće joj ništa biti za toliko. Nameštam sako po hiljaditi put, poravnavam suknju, nameštam šnalu u kosi. Ipak me izgleda malo stiže trema. Naočare još ne moram da nosim osim kad sam umorna, dakle jedna briga manje. Stežem beležnicu i olovku. Odabrala sam dobar notes, deblje korice, da se ne savija i ne beži iz ruke. Novi je, ima mnogo listova, biće dovoljno koliko god da potraje govor…
Voditelj najavljuje sledećeg govornika, predsednik partije. Gromki aplauz, on odlučnim korakom izlazi na scenu, grabi ka mikrofonu na sredini. Voditelj i ja se mimoilazimo bez reči. Njamu pogled spušten na papire, traži šta je sledeće, da se podseti, možda neki teži deo i ponovi, nema opuštanja. Ja gledam napred. Staloženo i odmereno, ili bar tako zamišljam, prilazim svom mikrofonu. Postavljen je malo sa strane i dosta uvučen. Puna koncentracija, ne vidim nikog i ništa, a naročito se trudim da ne zagledam more lica ispred sebe. Govori nikad nisu laki za prevođenje, a ovaj nisam ni videla. Iznenađenja svake vrste uvek su moguća, živ čovek, živa reč… Zato sam zadovoljna što sam sa toliko pažnje odabrala notes, moći ću da zapišem po koju reč, crtu, krug… Tako mapiram sve što se kaže i onda gradim iznova tu kulu od reči.
Počinjemo. Sve je dobro, odgovarajuća dužina, pauze na pravom mestu, uobičajeni rečnik, jasne rečenice, smisao je tu… Idemo jedan blok, drugi, treći, sve lepo teče… S nevericom gledam u beležnicu. Hemijska prestaje da mi radi… Ne, ne prestaje, prestala je. Ostaje samo trag po papiru, i to ako dobro pritisnem. Boje više nema. Panika se odmah javlja i brzo raste, bila je sve vreme izgleda tu negde. Dignem glavu. Gledam šta ću a dobro znam da smo predsednik i ja sami na ogromnoj bini, nas dvoje ovde i četiri hiljade ljudi s druge strane. Po intonaciji sudeći, sad će glavni deo. Pitam se šta sad. Moguće je naravno prevoditi i bez notesa, ali… Ne znam šta me je navelo da se osvrnem. I tu, samo par metara iza mene, stoji voditelj, gleda u papire, čini mi se čak i čita tiho… Mislim da sam uspela da za manje od sekunde dođem do njega, trgnem mu olovku iz ruke, i vratim se za mikrofon. Nisam propustila ni reč. Sve je prošlo sjajno.
Vratila sam odmah olovku, možda i njemu zatreba, i sreća da ju je imao. A od tada, u svakom džepu sakoa imam bar po jednu hemijsku, ne računajući onu spremnu u ruci.
