Jedinstveni model obrazovanja prevodilaca

Prevodilačko zanimanje, kao i sam prevodilački proces, već decenijama predstavlja izvor brojnih polemika i suprotstavljenih mišljenja. Lica van struke, u pogrešnom uverenju da je za ovo zanimanje potrebno samo površno znanje stranog jezika u kombinaciji sa veštinom kucanja ili prijatnim fizičkim izgledom, neretko izazivaju revolt kod profesionalaca koji su svesni koliko su truda i rada uložili u učenje i sticanje opštih i posebnih jezičkih, ali i vanjezičkih znanja, kako bi ovaj samo naoko lak posao obavljali kvalitetno i savesno.

Bilo da se radi o pismenom prevođenju knjiga, službenih dokumenata ili tehničkih projekata i drugih materijala, prevođenju audio snimaka (za sinhronizaciju ili titlovanje), konsekutivnom prevođenju na sastancima najviših državnih funkcionera ili simultanom prevođenju kongresa stručnjaka različitih profila (lekara, fizičara, bankara, pravnika...), posao prevodioca nosi odgovornost i podrazumeva veliko znanje i umešnost. Ovime se pismeni i usmeni prevodioci svrstavaju u sam vrh intelektualnih zanimanja.

Svest o tome da je neophodno angažovati profesionalca, a ne najjeftinijeg izvršioca koji se na tržištu nudi, kod naručilaca prevoda se, nažalost, najčešće javlja tek kada je prevodilački proces završen. Loš prevod nosi brojne negativne posledice, čime se naručilac izlaže ozbiljnim rizicima prema studiji Evropske komisije. Tako pokušaji da se uštedi na troškovima prevođenja nisu samo izvor zabave na društvenim mrežama, već potencijalni uzročnici skupih i dugotrajnih sudskih postupaka, gubitka profita, poslovnih prilika, kao i ne tako lako merljive štete u vidu narušavanja poslovnog ugleda i gubitka poverenja kod poslovnih partnera.

Podjednako rizično je i baviti se poslom pismenog prevodioca bez stečenih kompetencija koje su detaljno pobrojane u evropskom standardu SRPS EN15038:2008 ili SRPS ISO 17100:2016 (koji će zameniti prethodno navedeni evropski standard po isteku trogodišnjeg prelaznog perioda). Kritična tačka u obezbeđenju kvaliteta usluga prevođenja, kako pismenog, tako i usmenog, nesumnjivo je adekvatna obučenost prevodilaca. Pored jezičke kompetencije, koja spada u domen humanističkih nauka (filologije, odn. lingvistike), prevodilac neizostavno mora da poseduje osnovna terminološka i vanjezička znanja iz sfere tehničkih, medicinskih, ekonomskih, pravnih i drugih nauka i struka, u zavisnosti od oblasti kojima će se profesionalno baviti.

Specifičnost takvih znanja i njihove primene na prevodilački proces zahteva da predavač koji obučava buduće prevodioce poseduje najmanje diplomu osnovnih studija (bačelor) i pored toga da ima adekvatno radno iskustvo kao profesionalni prevodilac i da bude specijalizovan za oblast koju predaje, kako je to zaključila ekspertska grupa Evropske mreže master studija pismenog prevođenja (EMT network – European Master’s in Translation network). U usmenom prevođenju je upravo vrhunski francuski prevodilac srpskog porekla, Danica Seleskovic, profesor na Sorboni (Visoka škola za usmeno prevođenje, Pariz III), iznedrila visoko cenjenu metodiku nastave konferencijskog prevođenja zajedno sa koleginicom Marijanom Lederer, te formirala doktorske studije usmenog prevođenja u istoj ustanovi. Njen izuzetni kvalitet ne može se osporiti ni u prevodilačkom radu u Ujedinjenim nacijama, Evropskoj komisiji i drugim brojnim međunarodnim institucijama, a ni u pedagogiji, premda je doktorat odbranila kada je već ušla u šestu deceniju života.

Zbog čega uobičajeni razvojni put univerzitetskih profesora jezika ne može direktno da se primeni na obuku naučno-stručnih prevodilaca postaje jasno ako se razmotri spektar već pomenutih oblasti rada. U praksi se prevodioci susreću sa brojnim problemima u prenosu poruke iz izvornog u ciljni jezik, a koji se ne mogu rešiti uz pomoć lingvističkih mehanizama i znanja iz oblasti filologije i kulture, već je neophodno posedovati vanjezičko znanje u posebnim naučnim i stručnim oblastima koje jedino pruža ključ za ove dileme iz sfere polisemije, homonimije, primene nestandardizovanih terminoloških rešenja itd.

Školski centar Udruženja od samog uspostavljanja Jednogodišnjeg seminara za naučne i stručne prevodioce, sudske prevodioce i tumače 1961. godine, prepoznaje značaj radnog iskustva predavača u samoj prevodilačkoj struci. Tu ispravnu odluku da se za predavače biraju verzirani prevodioci bogate radne biografije potvrdio je i prvi predsednik Međunarodne federacije prevodilaca, Pjer Fransoa Kaje, prilikom upoznavanja sa radom našeg Školskog centra 1978. godine.

Udruženje nastavlja tradiciju dugu više od pola veka i ulaže napore da unapredi i održi ovakav jedinstveni i dokazano superiorni model obrazovanja prevodilaca i njihovu pripremu za profesionalno, odgovorno i savesno bavljenje prevodilačkim poslom za potrebe svih subjekata u privredi i javnom sektoru.


Literatura:

1. European Commission. (2012) Quantifying Quality Costs and the Cost of Poor Quality in Translation: Quality Efforts and the Consequences of Poor Quality in the European Commission’s Directorate-General for Translation. (Studies on translation and multilingualism). Luxembourg: Publications Office of the European Union.
2. http://ec.europa.eu/dgs/translation/programmes/emt/key_documents/
translator_trainer_profile_en.pdf, pristup 20. avgusta 2016. u 10:08
3. Danica Seleskovic, Marijana Lederer. (2007) Obrazložen pedagoški prilaz nastavi konferencijskog prevođenja (prevod sa francuskog Petar i Ljiljana Novaković). Beograd: Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije.
4. Ferid Mujezinović (priređivač). (2010) 50 godina Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, 1960-2010. Beograd, Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije.