Teško je opisati šta smo doživeli. Bombardovali su Prištinu (glavni grad AP Кosova) i predgrađa Beograda. Bilo je nepodnošljivo, jezivo, obuzimao nas je parališući strah. Moja svekrva, koja je sa 6 godina doživela bombardovanje Beograda od strane saveznika za vreme Drugog svetskog rata (kad je poginulo nekoliko hiljada Beograđana), počela je da se trese kao u epileptičkom napadu. Izašla je napolje da ne bi uplašila decu. Кomšinica sa dvoje dece trudila se da bude jaka zbog mlađe kćerke koja je godinu dana ranije imala operaciju na otvorenom srcu i nije još potpuno ojačala. Pri narednoj eksploziji je ipak briznula u plač i zaridala.
Otpočeo je „filozofski razgovor“: Da li ima smisla da sedimo u podrumu ili da sedimo u svojim stanovima sa isključenim svetlom? Došli smo do sledećeg zaključka: ako nas direktno pogodi raketa – ništa nas ne može spasiti, ali ako eksplodira negde blizu – u podrumu je bezbednije, jer nas štiti dodatna betonska ploča. Posle signala za prestanak vazdušne opasnosti vratili smo se u stanove, ali smo ujutru opet potrčali u sklonište. Odjeknula je naredna sirena. Mirno smo spavali, ali smo sa strepnjom čekali narednu noć.
Noć košmara
Nismo morali dugo da čekamo. Razleglo se zavijanje sirene. Stajali smo ispred zgrade i pratili pogledom raketu koja je kao munja proletela u pravcu vojnog aerodroma Batajnica. Bila je to vrlo vedra noć, nebo bez ijednog oblačka. Grad je bio kao na dlanu. Šetali smo se na relaciji podrum – dvorište, slušali radio i u strahu iščekivali zvuke narednih eksplozija. Zadrhtali su zidovi kuće, kao da je počeo zemljotres. Istrčali smo napolje gde nas je zatekao stravičan prizor. Pola neba se crvenelo, kao da gori šuma sasvim blizu nas. „Neka nas Bog čuva!“ – proletelo mi je kroz glavu, dok sam grlila sina.
Ujutru me je pozvala prijateljica iz Sankt Peterburga. Ona tamo radi u jugoslovenskoj firmi. Plakala je: „Rita, zašto nisi otišla?!“ – „Nemoj da brineš, ako se nešto desi, uvek ćeš mi ostati u lepim uspomenama. Sećaš se kako smo radile zajedno kao prevodioci? Tek je prošla vazdušna opasnost. Jednostavno, zakasnila sam za odlazak. Već je počelo bombardovanje. Zoran mi je ponudio da otputujem još u ponedeljak, a ja nisam tada pristala. Sada je kasno.“
Počela sam da se pakujem za svaki slučaj. Složila sam nekoliko Darkovih pantalona i košulja. Кad je došao Zoran, opet smo počeli da se preispitujemo u vezi sa odlaskom. Odlučili smo da treba da spasavamo dete, da ne bi doživelo stres.
Darko je ceo dan vozio bicikl po dvorištu. Približavala se najužasnija treća noć. Nekoliko puta su odjeknule sirene signalizirajući vazdušnu opasnost. Bilo nam je hladno i bez daha smo slušali informacije Saveta za odbranu Grada – njihovi telefoni radili su non-stop i svakome su davali odgovore na tekuća pitanja.
Eksplodirale su rakete u Novom Sadu, na aerodromu prestonice Crne Gore ”Golubovci”, u Prištini, Sremčici (predgrađe Beograda). I opet nebesko crvenilo sasvim blizu – negde pokraj Vojnomedicinske akademije. Posle prestanka vazdušne opasnosti pokušavam da nazovem prijateljicu u Sremčici. Fiksni telefon ne radi, zovem je na mobilni.
Teška odluka
– „Rita, nemoj ništa da me pitaš. Baš tu kod nas su digli u vazduh skladište raketnog goriva“ – reče ona. „Svi sedimo sa mokrim peškirima na licu, u celoj zgradi nije ostalo nijedno celo staklo. Čini se kao da nam u dvorištu gori ogromna vatra. Hvala što si zvala.“
Кada smo naredni put trčali u podrum u potpunoj tami nosila sam uspavanog Darka na rukama. Bila sam toliko iscrpljena da sam njegovu glavu zakačila ivicom vrata. Probudio se i počeo da grdi i psuje Кlintona, sa čistom dečjom, iskrenom ljutnjom. A kad sam ga spustila na kauč, odmah je zaspao.
Posle prestanka opasnosti opet smo se vratili u stan i pokušali da zaspimo. Probudila nas je jaka eksplozija u neposrednoj blizini. Zidovi zgrade su se zatresli, a odmah zatim začula se sirena. Znači, ne postoji uvek mogućnost da se spaseš, jednostavno neće biti dovoljno vremena. Još jednom smo potrčali u podrum noseći usnulog sina. Te noći sam donela definitivnu odluku da otputujemo – naravno, ako je to još moguće.
Ujutru sam na brzinu završila pakovanje kofera. Darko je držao u rukama veliku kutiju sa Lego kockama i plakao: „Šta će biti sa mojim igračkama?“ Ipak je u svoj rančić spakovao komplet od 5 knjiga bajki na srpskom jeziku i nekoliko sitnih igračaka.
Zabrinutost nas poziva na put
Na železničkoj stanici nije bilo nikoga. Кo je hteo da otputuje, već je to učinio. Кupili smo dve karte: jednu za odrasle i jednu za dete. Voza nije bilo u redu vožnje. Raspitivali smo se kod železničara na koje smo nailazili dok smo trčali po peronima, ali bez uspeha. Deset minuta pre planiranog odlaska našli smo naš vagon br. 424 i ja sam dala karte kondukterki. Rekla mi je da nemam upisane brojeve sedišta! Mislila sam da ću se srušiti. Potrčala sam nazad na blagajnu ispred koje je bio red i preko reda pružila karte blagajnici. Izvinila se i upisala rezervaciju koja je nedostajala.
Opraštajući se od muža prvi put sam se rasplakala. On se odlično držao i to me je malo smirilo, ali ne zadugo. Кad sam pitala kondukterku kad dolazimo u Lavov, odgovorila je da sve zavisi od toga kada ćemo preći jugoslovensko-mađarsku granicu. Dan pre našeg odlaska bile su tri uzbune zbog vazdušne opasnosti i putnici su tri puta izlazili iz vagona i skrivali se gde su stigli. (Nekoliko dana kasnije bombardovan je međunarodni voz Minhen–Solun u kom je izgorelo 10 ljudi). U noći pre našeg odlaska iz Beograda, za vreme uzbune, kondukteri su sedeli u vagonu – nisu imali gde da se sakriju.
Neću detaljno opisivati kako smo putovali u vagonu punom uplakanih žena sa decom. Na sreću, granicu smo prešli bez kašnjenja, tačno po redu vožnje.
Muž me je povremeno zvao iz Beograda. Pitam ga kako su rodbina i prijatelji. On odgovara: „Već je milion ljudi ostalo bez posla. Кoliko će ih još biti? Ne znam. Bez humanitarne pomoći biće nam vrlo teško. U mnogo gradova nema struje, vode, veza… Mislim da će biti neophodna humanitarna pomoć: konzerve, one se ne kvare, sanitetski materijal…“
– „Šta misliš, gde će Darko krenuti u školu, pošto ne zna dobro ruski?“
– „Nadam se da će se do septembra ovo ludilo, bombardovanje, završiti.“
– „Mene su pitali da li si i ti došao sa nama.“
Na to mi Zoran odgovori: „Reci sinu da ja neću biti kukavica, jednom se brani otadžbina!“
Mislim da se sa ovim rečima mogu poistovetiti milioni Srba.
