Три дана пакла (други део)

Дан је био сунчан и прекрасан - 24 степена. Све је било као и обично, али око 20 часова (13 ч. по америчком времену) одјекнуо је сигнал ваздушне опасности. Сви смо отрчали у подрум, јер до најближег склоништа има 10 минута пешке узбрдо нашом улицом. У нашој згради живе четири породице. Комшија одозго је донео радио и сви смо слушали глас спикера: „Запажени су авиони који су нарушили ваздушни простор Југославије и лете у правцу Новог Сада и Београда.“

Тешко је описати шта смо доживели. Бомбардовали су Приштину (главни град АП Косова) и предграђа Београда. Било је неподношљиво, језиво, обузимао нас је паралишући страх. Моја свекрва, која је са 6 година доживела бомбардовање Београда од стране савезника за време Другог светског рата (кад је погинуло неколико хиљада Београђана), почела је да се тресе као у епилептичком нападу. Изашла је напоље да не би уплашила децу. Комшиница са двоје деце трудила се да буде јака због млађе кћерке која је годину дана раније имала операцију на отвореном срцу и није још потпуно ојачала. При наредној експлозији је ипак бризнула у плач и заридала.

Отпочео је „филозофски разговор“: Да ли има смисла да седимо у подруму или да седимо у својим становима са искљученим светлом? Дошли смо до следећег закључка: ако нас директно погоди ракета – ништа нас не може спасити, али ако експлодира негде близу – у подруму је безбедније, јер нас штити додатна бетонска плоча. После сигнала за престанак ваздушне опасности вратили смо се у станове, али смо ујутру опет потрчали у склониште. Одјекнула је наредна сирена. Мирно смо спавали, али смо са стрепњом чекали наредну ноћ.

 

Ноћ кошмара

Нисмо морали дуго да чекамо. Разлегло се завијање сирене. Стајали смо испред зграде и пратили погледом ракету која је као муња пролетела у правцу војног аеродрома Батајница. Била је то врло ведра ноћ, небо без иједног облачка. Град је био као на длану. Шетали смо се на релацији подрум – двориште, слушали радио и у страху ишчекивали звуке наредних експлозија. Задрхтали су зидови куће, као да је почео земљотрес. Истрчали смо напоље где нас је затекао стравичан призор. Пола неба се црвенело, као да гори шума сасвим близу нас. „Нека нас Бог чува!“ – пролетело ми је кроз главу, док сам грлила сина.

Ујутру ме је позвала пријатељица из Санкт Петербурга. Она тамо ради у југословенској фирми. Плакала је: „Рита, зашто ниси отишла?!“ – „Немој да бринеш, ако се нешто деси, увек ћеш ми остати у лепим успоменама. Сећаш се како смо радиле заједно као преводиоци? Тек је прошла ваздушна опасност. Једноставно, закаснила сам за одлазак. Већ је почело бомбардовање. Зоран ми је понудио да отпутујем још у понедељак, а ја нисам тада пристала. Сада је касно.“

Почела сам да се пакујем за сваки случај. Сложила сам неколико Даркових панталона и кошуља. Кад је дошао Зоран, опет смо почели да се преиспитујемо у вези са одласком. Одлучили смо да треба да спасавамо дете, да не би доживело стрес.

Дарко је цео дан возио бицикл по дворишту. Приближавала се најужаснија трећа ноћ. Неколико пута су одјекнуле сирене сигнализирајући ваздушну опасност. Било нам је хладно и без даха смо слушали информације Савета за  одбрану Града - њихови телефони радили су нон-стоп и свакоме су давали одговоре на текућа питања.

Експлодирале су ракете у Новом Саду, на аеродрому престонице Црне Горе ”Голубовци”, у Приштини, Сремчици (предграђе Београда). И опет небеско црвенило сасвим близу – негде покрај Војномедицинске академије. После престанка ваздушне опасности покушавам да назовем пријатељицу у Сремчици. Фиксни телефон не ради, зовем је на мобилни.

Тешка одлука

- „Рита, немој ништа да ме питаш. Баш ту код нас су дигли у ваздух складиште ракетног горива“ – рече она. „Сви седимо са мокрим пешкирима на лицу, у целој згради није остало ниједно цело стакло. Чини се као да нам у дворишту гори огромна ватра. Хвала што си звала.“

Када смо наредни пут трчали у подрум у потпуној тами носила сам успаваног Дарка на рукама. Била сам толико исцрпљена да сам његову главу закачила ивицом врата. Пробудио се и почео да грди и псује Клинтона, са чистом дечјом, искреном љутњом. А кад сам га спустила на кауч, одмах је заспао.

После престанка опасности опет смо се вратили у стан и покушали да заспимо. Пробудила нас је јака експлозија у непосредној близини. Зидови зграде су се затресли, а одмах затим зачула се сирена. Значи, не постоји увек могућност да се спасеш, једноставно неће бити довољно времена. Још једном смо потрчали у подрум носећи уснулог сина. Те ноћи сам донела дефинитивну одлуку да отпутујемо – наравно, ако је то још могуће.

Ујутру сам на брзину завршила паковање кофера. Дарко је држао у рукама велику кутију са Лего коцкама и плакао: „Шта ће бити са мојим играчкама?“ Ипак је у свој ранчић спаковао комплет од 5 књига бајки на српском језику и неколико ситних играчака.

Забринутост нас позива на пут

На железничкој станици није било никога. Ко је хтео да отпутује, већ је то учинио. Купили смо две карте: једну за одрасле и једну за дете. Воза није било у реду вожње. Распитивали смо се код железничара на које смо наилазили док смо трчали по перонима, али без успеха. Десет минута пре планираног одласка нашли смо наш вагон бр. 424 и ја сам дала карте кондуктерки. Рекла ми је да немам уписане бројеве седишта! Мислила сам да ћу се срушити. Потрчала сам назад на благајну испред које је био ред и преко реда пружила карте благајници. Извинила се и уписала резервацију која је недостајала.

Опраштајући се од мужа први пут сам се расплакала. Он се одлично држао и то ме је мало смирило, али не задуго. Кад сам питала кондуктерку кад долазимо у Лавов, одговорила је да све зависи од тога када ћемо прећи југословенско-мађарску границу. Дан пре нашег одласка биле су три узбуне због ваздушне опасности и путници су три пута излазили из вагона и скривали се где су стигли. (Неколико дана касније бомбардован је међународни воз Минхен–Солун у ком је изгорело 10 људи). У ноћи пре нашег одласка из Београда, за време узбуне, кондуктери су седели у вагону – нису имали где да се сакрију.

Нећу детаљно описивати како смо путовали у вагону пуном уплаканих жена са децом. На срећу, границу смо прешли без кашњења, тачно по реду вожње.

Муж ме је повремено звао из Београда. Питам га како су родбина и пријатељи. Он одговара: „Већ је милион људи остало без посла. Колико ће их још бити? Не знам. Без хуманитарне помоћи биће нам врло тешко. У много градова нема струје, воде, веза... Мислим да ће бити неопходна хуманитарна помоћ: конзерве, оне се не кваре, санитетски материјал...“

- „Шта мислиш, где ће Дарко кренути у школу, пошто не зна добро руски?“

- „Надам се да ће се до септембра ово лудило, бомбардовање, завршити.“

- „Мене су питали да ли си и ти дошао са нама.“

На то ми Зоран одговори: „Реци сину да ја нећу бити кукавица, једном се брани отаџбина!“

Мислим да се са овим речима могу поистоветити милиони Срба.

Аутор чланка:

Маргарита Самарџић

Научни и стручни преводилац за руски, украјински и српски језик