EXTRA ВРХ ЈУЖНОГ ПОТОКА!?

EXTRA

Реч екстра, посматрано са граматичке стране гледишта, у српском језику најчешће је префиксоид. По дефиницији (граматичкој), то је везана морфема која личи на префикс али није то, зато што у латинском језику, одакле и потиче, има функцију пунозначне речи – прилога и предлога. Најчешће се употребљава у сложеницама које су постале од њега и од других речи (страних и домаћих), нпр.: екстравагантан, екстраординаран, екстравертан, екстраменталан, екстрапрофит, екстрапарохијалан, екстраскроман..., али и у реченици, као прилог, о чему говори сваки речник страних речи (в. М. Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд, 1954), док је једнотомни Речник српског језика МС (2007) наводи и као прилог, и као непроменљив придев. А сви ти речници наводе и низове српских речи које значењем одговарају том «чудесном», толико привлачном екстра. Међу њима наводе и придеве (засебан, одвојен; посебан, нарочит, изванредан, изузетан) и прилоге (засебно, одвојено, посебно, нарочито, изванредно, изврсно).

Масовна осамостаљена употреба овог префиксиода, у протеклих неколико година, међутим, погрешна је. Наравно, не због масовности, већ због тога што ако изговорите само поменути префиксоид без дела на који се односи (као нпр. добро, лоше, занимљиво, незанимљиво и сл.) – дајете некоме непотпун исказ. А то што сте за сваку вашу реченицу, када га употребите као прилог (придев), уместо неки из целог низа домаћих прилога (придева), са сасвим прецизним значењима, узели баш њега – сигурно резултира осиромашавањем језика.

Са друге стране, у новинарском опису сцене у којој певаљка, после «тезге» одрађене у некој гастарбајтерској дискотеци, примајући хонорар уз тапшање по позадини каже: «Extra газда! Има дођем опет!» – нећемо се ни трудити да је исправимо јер је њен исказ, само исказ, потпуно оправдан у том контексту, јер је она представник одређене субкултурне групе чији жаргон не подлеже граматичким, нити било каквим правилима.

ВРХ

Замислите следећу ситуацију: Чекате превоз на станици, поодмакла ноћ, загледани у улицу. Из једног правца долази аутомобил, Audi TT, рецимо, а из другог Chrysler Crossfire. Заустављају се испред вас, један поред другог, отварају се прозори, возач једног аутомобила пружа другом повелики свежањ новчаница, а овај му за узврат даје пакет сумњивог саржаја уз коментар: «Роба ти је врх, брате!».  Затварају се прозори и свако наставља својим путем, стиже вам превоз. Поново нема ни једне замерке, у говорном смислу, наравно. Нелегална трговина је проблем полиције. Али ако вам пријатељ или пријатељица који студирају, рецимо ЕТФ на питање како је било на журци или у бископу, на представи... одговоре: «Врх!», не оклевајте да им одговорите питањем: «Какав врх?», «Врх чега?»,  «Нисам те добро разумео/ла, објасни ми детаљније ако можеш?»

Пошто ће и претерана употреба речи са фигуративним значењем, као што је овде употреба речи врх, с временом довести до осиромашавања језика и редукције вокабулара, која нам никако није потребна, по мом мишљењу, а вама остављам слободу да бирате.

ЈУЖНИ ПОТОК

Дођосмо на крају и до «јужног потока», или тачније «Јужног потока», јер је реч о имену одређеног објекта (у пројекту). У јутарњем програму једне београдске телевизије гост је био потпредседник српске владе, и говорио је, између осталог, о руском гасоводу који би требало да прође кроз Србију, за који је уместо синтагме јужни ток (или Јужни ток) користио потпуно погрешну синтагму јужни поток! Када говорник руског језика каже Южный поток, није направио ниједну грешку (јер у његовом језику, у конкретном контексту о којем је реч – поток значи оно што у српском значи ток!), а кад говорник српског језика, преводећи с руског, уместо ток каже поток, разлика ће бити суштинска. Овај случај је далеко озбиљнији од прва два јер је актер потпредседник владе, а не припадник неке од раније поменутих субкултурних група за које правила, па и језичка, не постоје. Он је члан високе државне установе, чији јавни наступ мора бити у складу са прописаним, моралним, етичким... и – језички нормираним правилима.

Један савет – будите оно што јесте, увек, и у говорном смислу. Сложићете се да би било глупо да чујете како вук мијауче.

Аутор чланка:

доц. др Славко Станојчић