Удружење научних и стручних преводилаца Србије
репрезентативно удружење у култури

Начела професије

Ни преводиоци нису изузетак кад је реч о професионалној части. Као што лекари истичу да им је Хипократова заклетва светиња, тако се и преводиоци поносе својом Преводилачком повељом. Текст повеље је усвојен 1963. године на Конгресу преводилаца у Дубровнику, а допуњен је 9. јула 1994. у Ослу. Међународна федерација преводилаца (ФИТ) је констатовала да се превођење у савременом свету потврђује као стална, општа и неопходна делатност; да оно, омогућујући духовну и материјалну размену међу народима, обогаћује живот народа и доприноси бољем разумевању међу људима; да је, упркос различитим условима под којима се обавља, превођење данас признато као посебан и самосталан позив.
Радмила Петровић, Научни и стручни преводилац за француски језик
Радмилa Петровић, Научни и стручни преводилац за француски језик

Желећи да у облику свечаног акта постави основна начела на којима почива преводилачка професија, а нарочито у намери да истакне друштвену улогу превођења, да ближе одреди права и дужности преводиоца, да побољша друштвену климу и економске услове у којима преводилац обавља своју делатност, као и да преводиоцима и њиховим стручним организацијама препоручи извесна правила понашања и на тај начин допринесе признању преводилаштва као посебног самосталног позива, ФИТ је установила Преводилачку повељу.

Текст повеље, чијим начелима преводилац треба да се руководи при обављању свога позива, доносимо у преводу са француског Радмиле Петровић.

ПРЕВОДИЛАЧКА ПОВЕЉА

Глава 1.
Опште дужности преводиоца

  1. Као интелектуална делатност чији је задатак преношење књижевних, научних и стручних текстова са једног језика на други, превођење намеће ономе ко се њиме бави посебне дужности које проистичу из саме природе превођења.
  2. Превођење мора увек да се обавља под искључивом одговорношћу преводиоца, без обзира на природу односа или уговора који га везује за корисника превода.
  3. Преводилац ће одбити да тексту да тумачење с којим се не слаже или које није у складу с правилима његовог позива.
  4. Сваки превод мора бити веран и тачно изражавати мисао и облик изворног дела – с обзиром на то да верност за преводиоца представља у исти мах и моралну и правну обавезу.
  5. Веран превод се, међутим, не сме изједначити с буквалним преводом – будући да верност превода не искључује потребна прилагођавања како би се облик, садржина и дубоки смисао дела осетили на неком другом језику и у другој земљи.
  6. Преводилац мора добро да познаје језик с којег преводи и да потпуно влада језиком на који преводи.
  7. Он треба да располаже широком општом културом и да довољно познаје материју која је предмет превођења, као и да се уздржи од примања на превођење текстова који превазилазе оквире његовог знања.
  8. Преводилац је дужан да се приликом вршења свог позива уздржава од сваког поступка нелојалне утакмице; он ће посебно настојати да буде правилно награђен и неће прихватити тарифе ниже од оних које су утврђене законима или прописима.
  9. Уопште, он неће ни тражити нити прихватити да ради под условима понижавајућим за њега и за професију коју обавља.
  10. Преводилац је дужан да поштује оправдане интересе корисника превода и да сматра као професионалну тајну све податке које је сазнао захваљујући преводу који му је поверен.
  11. С обзиром на то да није „искључиви“ аутор дела, преводилац има посебне обавезе према аутору изворног дела.
  12. Он је дужан да прибави од аутора изворног дела или од корисника одобрење да преведе то дело, као и да поштује сва остала права која припадају аутору тог дела.

Глава 2.
Права преводилаца

  1. Сваки преводилац ужива, у вези са преводом који је извршио, сва права која земља у којој он обавља свој позив признаје осталим умним радницима.
  2. Превод, будући интелектуална творевина, ужива правну заштиту која се признаје делима духа.
  3. Преводилац је, према томе, носилац ауторског права на свој превод и њему припадају, услед тога, иста овлашћења као и аутору изворног дела.
  4. Преводилац ужива сходно томе сва морална и материјална права која собом повлачи својство аутора.
  5. Преводилац тако задржава током целог живота право да захтева признање да је он творац дела, из чега проистиче:
а) да се преводиочево име мора навести на јасан и очигледан начин приликом сваког јавног коришћења његовог превода;
б) да је преводилац овлашћен да се успротиви сваком изопачавању, сакаћењу или некој другој измени свога превода;
в) да издавачи и други корисници превода немају право да у превод уносе било какве измене без претходног пристанка преводиоца;
г) да је преводилац овлашћен да забрани свако недостојно коришћење свога превода и уопште да се успротиви свакој повреди која би вређала његову част или његов углед.
  1. Исто тако, преводилац има искључиво право да даје дозволу за објављивање, представљање, преношење, поновно превођење, прилагођавање и друга преиначавања свог превода и, уопште, за искоришћавање свог превода у било ком облику.
  2. Преводиоцу припада, за свако јавно коришћење његовог превода, право на новчану накнаду, чија се висина утврђује уговором или законом.

Глава 3.
Економски и друштвени положај преводиоца

  1. Преводиоцу треба да буду обезбеђени животни услови који му допуштају да целисходно и достојно извршава друштвени задатак који му је поверен.
  2. Преводилац треба да буде повезан са судбином свог дела, нарочито да има право на награду сразмерну пословном успеху преведеног дела.
  3. Мора постојати могућност да се превод појави и у облику порученог дела, те да по томе основу пружа право на награду независну од пословног успеха преведеног дела.
  4. Преводилачка делатност, исто онако као и остале стручне делатности, треба у свакој земљи да добије заштиту једнаку оној коју та земља пружа осталим стручним делатностима, путем колективних уговора, типских уговора и слично.
  5. Преводиоци треба у свакој земљи да уживају све користи зајемчене умним радницима, а нарочито све облике социјалног осигурања, као старосну пензију, здравствено осигурање, осигурање против незапослености и породична давања.

Глава 4.
Удружења и синдикати преводилаца

  1. Преводиоци, као и представници осталих струка, имају право да оснивају стручна удружења и синдикате.
  2. Поред одбране моралних и материјалних интереса преводилаца, те организације имају задатак да се старају о подизању квалитета превода и да се баве свим осталим питањима која се тичу превођења.
  3. Оне предузимају потребне кораке код надлежних власти приликом припреме и доношења законодавних мера и других прописа који се тичу преводилачке струке.
  4. Оне се старају да одржавају сталне везе са организацијама које су упућене на превођење (синдикате издавача, индустријска и трговачка предузећа, јавна и приватна надлештва, новинске установе и слично) ради проучавања и решавања заједничких проблема.
  5. Старајући се о квалитету превода у својој земљи, оне ступају у везу с културним установама, удружењима писаца, националним секцијама ПЕН клуба, представницима књижевне критике, научним друштвима, универзитетима и заводима за техничко и научно истраживање.
  6. Оне су позване да врше улогу арбитра и вештака у свим споровима између преводилаца и корисника превода.
  7. Стручна удружења и синдикати преводилаца дају своја мишљења о образовању и подизању преводилачких кадрова и заједно са специјализованим установама и универзитетима раде на остваривању тих циљева.
  8. Прикупљају сва обавештења у вези с преводилачком струком и стављају их на располагање преводиоцима, у облику библиотека, грађе, часописа, билтена и оснивају, у ту сврху, службе за теоријску и практичну наставу, организују скупове и састанке.

Глава 5.
Националне организације и Међународна федерација преводилаца

  1. Ако у једној земљи постоји већи број преводилачких организација, образованих било на територијалној основи, било по категоријама преводилаца, препоручљиво је да оне, задржавајући своју индивидуалност, усклађују своје напоре у једној средишњој националној организацији.
  2. У земљама у којима још није створено удружење или синдикат преводилаца, преводиоцима се саветује да сједине своје напоре у сврху неопходног оснивања такве организације под условима које поставља законодавство те земље.
  3. Да би заједничким напорима обезбедиле остварење својих циљева на светском плану, националне преводилачке организације се позивају да се удруже у Међународну организацију преводилаца (FIT).
  4. Удруживање преводилаца у националне стручне организације, као и удруживање ових последњих у Међународну федерацију преводилаца, потпуно је слободно.
  5. Међународна федерација преводилаца брани материјална и морална права преводилаца на међународном плану, прати развој теоријских и практичних питања која се односе на превођење и стара се да допринесе ширењу културе у свету.
  6. Међународна федерација преводилаца остварује своје циљеве представљајући преводиоце на међународном плану, нарочито у односима са владиним, невладиним и супранационалним организацијама, учествујући на састанцима који могу интересовати преводиоце и превођење у међународним размерама, издајући публикације и организујући или дајући подстицаја да се организују конгреси чија је сврха проучавање питања од интереса за преводилаштво и за преводиоце.
  7. Уопште, Међународна федерација преводилаца продужава делатност сваке земље на међународном пољу, усклађује њихове напоре и изграђује њихове заједничке ставове.
  8. Национална преводилачка удружења и Међународна федерација преводилаца, њихов садашњи орган, црпу снагу потребну за остварење својих стручних циљева из осећања солидарности које постоји међу преводиоцима и из достојанства преводилачке делатности која доприноси бољем разумевању међу народима и ширењу културе у свету.
Scroll to Top