Свети Јероним – светац заштитник преводилаца (цртица из историје превођења и теорије превођења)

Виноградари имају Светог Трифуна, морнари Светог Николу, учитељи Светог Саву, лекари свеце Козму и Дамјана, пилоти Илију Громовника, уметнике штити Свети Лука, зидаре Свети Марко, а преводиоце – Свети Јероним Стридонски (православна црква га слави 15. јуна по јулијанском календару, а католичка 30. септембра). Током средњег века Јероним се такође сматрао заштитником Илира, односно Јужних Словена (можда зато што је рођен у нашем суседству, у Далмацији?), због чега је приказан и на медаљону апокрифног грба цара Душана.

Чиме је то Свети Јероним заслужио статус заштитника преводилачке професије? Чиме је његова личност актуелна и за савремено преводилаштво?

Пре више од шеснаест векова Јероним (331-420) се прихватио подухвата са којим би и модерни преводилац уз сва помагала која су му на располагању тешко изашао на крај. Латио се превода веома обимног текста (без могућности притиска на Copy, Paste, Delете или, рецимо, Ctrl + F), сложеног текста препуног симбола, метафора, алегорија, алузија, који је, пре самог процеса превођења требало растумачити и дешифровати (без граматика, речника и осталих приручника и електронских помагала, који нам данас олакшавају рад на преводу), текста који је раније већ био преведен (додуше не са оригинала, већ са превода на грчки језик) и не само то, већ је тај превод дужи период био и у употреби (стога се разуме да је превод различит од дотадашњег „еталонског“ превода морао наићи  и на негативне реакције и оспоравања). Јеронимов задатак био је, заправо, да постојећи превод „дотера“ – да препозна и исправи све погрешке, нетачности и непрецизности, од чега је он убрзо одустао и почео превод испочетка (да направимо још једну паралелу и присетимо се колико је пута било лакше преводити поново већ преведен текст него исправљати нечије туђе „брљотине“). Напоменућемо овде и то да у тексту на старохебрејском и арамејском језику, који је сам по себи садржао много тога тешког за разумевање, уз то нису била обележена самогласничка слова и многе речи могле су се дешифровати на више начина чиме је значајно мењан смисао текста, као и невероватно чињеницу да Јероним готово да није знао старохебрејски пре него што се прихватио овог посла. Проблеми на које је наилазио Јероним, дакле, представљају заједничке проблеме свих преводилаца, укључујући и савремене: правилно разумевање текста оригинала, потрага за средствима изражавања у језику превода, доношење преводилачке одлуке о избору једног, најбољег, еквивалента. Подухват заиста вредан дивљења. Резултат који заслужује дубоки наклон сваког од нас који се можемо назвати Јеронимовим „колегама“.

Уколико нисте знали, досад сте вероватно наслутили да је реч о преводу најчитаније и најпродаваније књиге на свету – Библије. Реч је о првом преводу Библије са старохебрејског на латински језик (претходни је рађен са грчког превода, тзв. Септуагинте, а овај превод је делимично користио и Свети Јероним). Јеронимов превод, познат као „Вулгата“ сматра се једним од најбољих и најзачајнијих превода Светог писма заједно са поменутом Септуагинтом, преводом Мартина Лутера на немачки (завршен 1534. године) и Библијом краља Јакова (превод на енглески, завршен 1611.). Више од десет векова касније, средином XV века, Вулгата ће постати и прва књига коју ће у својој штампарији у Мајнцу одштампати Гутенберг.

Превод Јеронима Стридонског сматра се  једним од првих озбиљних покушаја да се у преводу текстова Светог писма споје максимална прецизност у преношењу смисла оригинала и префињеност форме текста превода. Наравно, ни Јеронимов превод није без недостатака. Треба имати у виду да су честе критике савременика, који су нов превод примили прилично хладно, условљене не толико овим недостацима, колико њиховом приврженошћу ранијој верзији превода и неспособношћу да се истински појме све предности новог приступа превођењу светог текста. С друге стране, управо су критике и настојање да се оправда пред савременицима подстакле Јеронима да осмисли и формулише своје преводилачке принципе, који су изложени у бројним писмима, предговорима и пролозима богослужбених књига.

У историји (теорије) превођења познато је тзв. „Писмо Памахију“ (Epistula LVII. Ad Pammachium De Optimo Genere Interpretandi), на које ћемо се кратко осврнути. Повод за писмо није ништа неуобичајен за преводиоца: Јероним је окривљен да је извитоперио садржај оригинала док је преводио писмо саламинског епископа Епифанија Кипарског јерусалимском епископу Јовану. У писму је Епифаније прекоревао Јована због неких његових ставова и позивао га да се покаје. Извесни Јевсевије, који није добро познавао грчки језик, те га није баш најбоље разумео, замолио је Јеронима да му преведе то писмо на латински и да га „поједностави“. Јероним је пристао, под условом да превод буде за личну употребу, позвао писара и издиктирао му текст превода уз напомене које је требало да допринесу његовом бољем разумевању. Међутим, након нешто више од годину дана овај превод није више био само за „личну употребу“: нашао се у јерусалимској библиотеци. У међувремену епископи су се помирили, и Јероним је био окривљен да је изменио смисао писма, али и за клевету и за уношење раздора међу свештенство.

У свом писму Јероним је, одбацивши оптужбе да је намерно искварио поједине делове оригиналног текста, образложио основни принцип превођења којим се руководио и који је, опет, актуелан и дан-данас: „Ја не само да признајем, већ и отворено изјављујем да при превођењу с грчког са изузетком Светог писма, где је и ред речи света тајна, изражавам не реч речју, већ смисао смислом“. Другим речима, не треба преводити буквално, већ преносити смисао оригинала а не појединачне речи, не покушавати очувати форму оригинала науштрб форме превода. Овде је реч и о томе да при превођењу треба водити рачуна о жанру и регистру текста оригинала и сходно томе бирати начин превођења.

Јероним се борио како против дословног, тако и против превише слободног превода, инсистирајући на минуциозном, дугом проучавању текста оригинала ради преношења његовог целовитог садржаја.

Завршићемо ову цртицу цитатом из поменутог писма, у коме се говори о још једном виду „мука“ на које су стављени преводиоци свих времена и свих текстова – о неизбежности губитака без обзира на вештину преводиоца: „Тешко је пратити редове које је написао неко други и не удаљити се од њих. Веома је тешко постићи да оно што је лепо речено на једном језику очува свој сјај у преводу. А шта ако је мисао изражена једном веома прецизном речју, а ја не располажем ничим што би је могло пренети? Онда ја, да бих у потпуности пренео смисао, с великим трудом, газећи мучним и дугим заобилазним путем, излазим на стазу која је, у ствари, сасвим кратка. Ако преводим реч по реч, то звучи апсурдно, а ако, пак, морам бар мало променити структуру исказа или стил, осећам да издајем дужност преводиоца“.

Литература:

Гарбовский Н. К. Теория перевода, Москва, 2004.

Copeland R. Rhetoric, Hermeneutics, and Translation in the Middle Ages: Academic Traditions and Vernacular Texts, Cambridge, 1991.

Larbaud V. Sous l'invocation de saint-Jérôme, Paris, 1946.

http://www.bible-researcher.com/jerome.pammachius.html

Аутор чланка:

Милена Ивановић, 

стручни и књижевни преводилац за украјински и руски језик

судски преводилац за украјински језик

доцент на Филолошком факултету Универзитета у Београду