Удружење научних и стручних преводилаца Србије
репрезентативно удружење у култури

Огледи из међукултуралне комуникације

У Америчкој култури необично су популарне књиге саветници, које се односе на најразличитије области живота. Тај тренд је у последњих тридесетак година захватио и стари континент, а томе је погодовала и општа хиперпродукција која није мимоишла ни област издаваштва. Савремено доба људе ставља пред бројне проблеме, па се тако готово на сваком углу сусрећемо са популарним насловима као што су: Како пливати са ајкулама?, Како стећи и сачувати пријатеље?, Паметне жене које мушкарци воле, и томе слично. Наслови се ређају унедоглед, а у ту се врсту популарне психологије могу уврстити и данас већ класична дела као што је Бернсово Шта кажеш после здраво...

Појмовна метафора и универзалне животне ситуације у белетристици

Оваквим приручницима готово да су покривена сва животна доба, и све друштвене ситуације које човека могу уопште да снађу. Недавно је објављена и једна таква књига која се односи на суочавање са губитком блиске особе, а њени аутори су две даме: Брук Ноел и Памел Д.Блер, а под насловаом I Wasn’t Ready to Say Goodbye. Surviving, Coping and Healing After the Sudden Death of a Loved One. Књига је привукла доста пажње, па је постала и предмет сваколиких критика и анализа, укључујући и стилске анализе текста.

Камила Мидор у свом тексту објављеном у зборнику радова насталих у преводилачким радионицама Јагелонског Универзитета у Кракову (2013), и то под покровитељством Унескове КАТЕДРЕ ЗА ИСТРАЖИВАЊА ПРЕВОДА И МЕЂУКУЛТУРАЛНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ, пита се: Да ли Американци и Пољаци на исти начин оплакују? Полазећи од универзалног поимања процеса туговања изазваног губитком, констатује да се он одвија у неколико етапа и да аутори најчешће указују на следећих пет: негација (опирање), гнев, цењкање, депресија и прихватање. Током периода жалости могу се јавити физичке тегобе: бол, стезање у грлу, притисак у грудном кошу, замор, несаница или претерана сањивост итд. Термини којима се описује то унутрашње преживљавање губитка у различитим су језицима различити. Губици утичу на разне аспекте живота, не само на психу, емоције, већ и на духовност човека, његово друштвено функционисање, сферу религије, и свака се култура на свој начин са њима суочава. Ауторка за енглеске појмове којима се дефинише етапа дубоке туге: grief  / mourning / bereavement тражи пољске еквиваленте, и у томе наилази на потешкоћу. Тврди да је склона да за сва ова три енглеска појма употреби пољски термин żałoba /жалост/. Значењски се они не поклапају у потпуности, јер је grief жалост (туга), а понекад се преводи и са очај /пољ.  rozpacz/, mourning је оплакивање /пољ.  opłakivanie/ или корота, ношење црнине /пољ.  żałoba/, а bereavement је уцвељеност услед болног губитка, депресивност /пољ.  bolesna strata/. Потпуна еквиваленција не постоји, рећи ће неко. На ову врсту преводилачких дилема наилазимо често.

Друга потешкоћа за преводиоца практичних психолошких приручника коју ауторка овог рада истиче, темељи се на обиљу појмовних (концептуалних) метафора које у њима сусрећемо. Превођење скраћеног поређења из изворног у циљни језик ставља преводиоца понекад пред дилему. Дешава се да и дослован превод метафоре буде сасвим разумљив и да нема потребе да преводилац жртвује, било делимично или у целини, нешто од слике која настаје „пред очима душе наше“ док читамо изворни текст или да ову слику замени неком другом, значењски адекватном, која је уобичајена у циљном језику. Па ће тако Пољаци енглеско to get over the loss (које нас подсећа да је губитак препрека коју нам ваља превазићи), превести са pogodzić się ze stratą (помирити се са губитком, као са љутим противником), или ће из енглеског израза to navigate the loss свака навигација (кормиларење или управљање) нестати, јер Пољацима ваља poradzić sobie z utratą (себе посаветовати тј. порадити на себи), док ћемо ми настојати да са губитком изађемо на крај или да губитак преболимо. Важно је да незалечене ране не постану реп који за собом вучемо, да накупљена горчина не трује наш будући живот, што бива разумљиво чак и када се преведе буквално.

Концептуална метафора дефинише се као разумевање једног појма или појмовног домена помоћу другог појма или појмовног домена. Слике које искрсавају „пред очима душе наше“, усвојили смо кроз матерњи језик у раном детињству – путем метафора, али и метонимија, персонификација, епитета, алегорија, хипербола, антитеза итд. Укратко: стилска фигура, па и појмовна метафора заснована је на мисаоном процесу, и не постоји само у језику, већ је начин на који човек посматра свет око себе, на који човек размишља: мисаони процес, културолошки условљен и најчешће несвестан. Савремена белетристика права је ризница овог језичког и културног блага, а машинско превођење за сада не нуди адекватна решења, а често је и сам човек-преводилац приморан да застане и добро поразмисли.

Аутор чланка:
Scroll to Top