Три дана пакла (први део)

Јуче ме је звао новинар недељног листа „Слово“ („Реч“) и питао: „Маргарита, да ли знате да сте прва избеглица из Југославије регистрована у Одеси?“ Схватите, од тога ми није лакше! Када око вас пролећу ракете, грме експлозије и зидови ваше куће се тресу, стакла пуцају од бомбардовања, крв се леди у жилама од завијања сирена, авиона и ракета, а поред вас се налази ваш шестогодишњи син са страхом у очима, тешко је што се налазиш ту где му је живот у опасности - треба да се тражи безбедније место.

Од када се налазим овде у Одеси са ужасом сазнајем да налети не само да се не завршавају, него се и појачавају! Стално слушам радио и гледам информативни програм на телевизији и без даха пратим догађаје у Југославији. Зар ће се стварно обистинити речи НАТО генерала Кларка: „Ми ћемо бомбардовати, док не претворимо земљу у пустињу и док не остане ниједан Србин!“

Миротворци наопачке

Отприлике пре годину дана у Југославији је био спроведен референдум на ком је народ морао сам да се определи: да ли пристаје да миротворци дођу на Косово, срце његове територије, где је био косовски бој Срба против Турака, где се налазе српске светиње XIV-XV века (манастир Грачаница из XIV века већ је био мета НАТО авијације). Без обзира на децидирано „не“ већине становништва Југославије, миротворци су уведени на Косово у августу прошле године и претња бомбардовањем је прошла. Тада су такође биле евакуисане амбасаде свих земаља - чланица НАТО и њихова представништва.

А ко је Србији наметнуо присуство миротвораца под вођством Вилијама Вокера? Они који су заузели страну терористичке организације, такозване Ослободилачке војске Косова, коју финансира наркомафија из целог света. О томе је било много чланака и телевизијских емисија, о томе су ми пуно причале колеге с посла - избеглице из Сарајева (престонице Босне и Херцеговине, једне од бивших република Југославије). Терористичка организација чије су припаднике обучавали страни војни плаћеници у граничним деловима Албаније и која је стално пребацивала своје трупе, као и оружје и муницију, на територију Југославије, кршећи њене границе. У окршајима са тим бандама гинули су српски граничари и, наравно, гинули су и терористи. А ко им је дао за право да врше подле провокације и крше територијалну целовитост суверене земље Југославије?

Прошле године у Београду смо са пажњом пратили извештаје војног извештача Мирослава Лазанског са границе са Албанијом. Тај храбри човек је интервјуисао младе граничаре који су слали поздраве родбини и пријатељима и поручивали: „Немојте да се плашите за нашу судбину, ми штитимо своју домовину и не плашимо се ничега!“

Много пута је приказивано колико оружја и муниције су терористи одбацивали када су се спасавали бежећи назад у Албанију. А шта су радили терористи и они који су им се придружили унутар земље, они који нису признавали званичног представника Албанаца Ибрахима Ругову? Они су узимали таоце, не само Србе и Црногорце, већ и своје сународнике који нису хтели да им се придруже и боре против државе која им је пружила уточиште у релативно блиској прошлости - после Другог светског рата.

Зар можемо да заборавимо насловне стране свих југословенских новина које описују трагичан догађај - зверску погибију српског поштара који је носио писма и пензије Србима и Албанцима! Човека кога су малтретирали, разбили му главу и унаказили тело. И колико је тек бомби било бачено на полицију? Од бомбе бачене у кафић погинула су шесторица тинејџера. Укупно је настрадало око сто полицајаца. И то је било мирнодопско време!?

Како су се понашали Американци?

Сетите се америчких закона и реците, какве последице би сносили терористи који би убили чак и једног полицајца у њиховој земљи? А САД и неке западне земље су на сличне злочине у Југославији окретале главу на другу страну. По њиховом мишљењу све је било у реду. Реците, да ли је Енглеској било ко икад претио бомбардовањем због сталних конфликата у Северној Ирској између католика и протестаната, што се често завршавало пуцњавом, Шпанији – због Баска, Турској – због Курда, Канади – због Квебека, Хрватској (која је некад била у саставу Југославије) због етничког чишћења Срба 1995-1997. године на територијама Српске Крајине, Славоније, Барање и западног Срема? Не, никад!

Зашто бомбардују суверену словенску земљу у центру Европе због тога што штити своју територију, срце своје земље, претходно понудивши косовским Албанцима аутономију унутар Југославије? За Албанце траже самосталност!

Сви говоре о албанским избеглицама. Зашто се тако мало прича о Србима, Црногорцима, Украјинцима, Русима, Словацима, Мађарима, Русинима, на које у њиховој земљи стално падају бомбе?! То су људи који се никад нису мешали у послове суседних земаља (Југославија је била једна од водећих земаља Покрета несврстаних).

Недавно су бомбардовали логор српских избеглица - људи који су пребегли у Југославију после етничког чишћења у Хрватској. Људи су други пут остали без крова над главом. Бомбардовали су градић рудара Алексинац, Скупштину града Новог Сада (споменик архитектуре под заштитом државе), у Београду – Министарство одбране, Министарство унутрашњих послова! Срушени су бивша Титова резиденција и мостови преко Дунава. Сада вода из Дунава није за пиће – у једном мосту су се налазиле канализационе цеви. По целој земљи су уништени аеродроми, далеководи, рафинерије нафте, складишта горива, телевизијски торњеви, многа индустријска предузећа. Срушили су и Завод за производњу амонијака, двадесет километара од Београда. Више од милион људи остало је без посла.

Цео свет зна да су преговори у замку Рамбује у Француској завршили неуспехом. Како је рекао председник Србије Милан Милутиновић: ”....унапред су Србима били понуђени услови који су били за њих неприхватљиви”.

”Не желим да верујем”

У понедељак, 22. марта, муж ми је рекао да амбасаде свих западних земаља повлаче своје људе из Југославије и да и ја са сином морам да отпутујем. Нисам пристала. Нисам могла ни да помислим да ће све бити тако жестоко и да ће толико трајати. У уторак сам звала директора своје фирме (који има италијанско држављанство) и питала га да ли настављамо да радимо. Његов одговор ме је смирио и више нисам размишљала о одласку: ”Рита, немој да бринеш, то су политичке игре, бомбардовања неће бити!”

И напокон – среда. Дан је почео телефонским позивом у 7 ујутру. Звала је наша пријатељица чији муж ради у Италији, а у Београд је дошао ради годишњег одмора. Узбуђеним гласом се поздравила са нама и за неколико сати су отишли за Италију са своја два сина. Дан пре тога и последњи миротворац је напустио Југославију.

У 13 часова је дошла моја пријатељица Милена и са ужасом у очима и узнемиреним гласом рекла да не може да остане код мене на кафи. Док се колима возила ка мени позвали су је на мобилни пријатељи из Америке и рекли да ће бомбардовање почети у један сат после поноћи. Саслушала сам је, али сам мислила да је то ипак нека грешка. Муж ме је звао да ми каже да ће се задржати на послу и да ја узмем дете из обданишта.

Када сам тамо дошла, детаље разговора с пријатељицом пренела сам Злати, васпитачици мог сина Дарка. Она ми је одговорила да не паничим. Обданиште наставља са радом, а склониште у дворишту опремљено је свиме што је неопходно – креветићи, играчке, намирнице...

 (други део)

Аутор чланка:

Маргарита Самарџић

Научни и стручни преводилац за руски, украјински и српски језик