AdminPrevodi

Juče me je zvao novinar nedeljnog lista „Slovo“ („Reč“) i pitao: „Margarita, da li znate da ste prva izbeglica iz Jugoslavije registrovana u Odesi?“ Shvatite, od toga mi nije lakše! Кada oko vas proleću rakete, grme eksplozije i zidovi vaše kuće se tresu, stakla pucaju od bombardovanja, krv se ledi u žilama od zavijanja sirena, aviona i raketa, a pored vas se nalazi vaš šestogodišnji sin sa strahom u očima, teško je što se nalaziš tu gde mu je život u opasnosti – treba da se traži bezbednije mesto.

Dan je bio sunčan i prekrasan – 24 stepena. Sve je bilo kao i obično, ali oko 20 časova (13 č. po američkom vremenu) odjeknuo je signal vazdušne opasnosti. Svi smo otrčali u podrum, jer do najbližeg skloništa ima 10 minuta peške uzbrdo našom ulicom. U našoj zgradi žive četiri porodice. Кomšija odozgo je doneo radio i svi smo slušali glas spikera: „Zapaženi su avioni koji su narušili vazdušni prostor Jugoslavije i lete u pravcu Novog Sada i Beograda.“