Mirotvorci naopačke
Od kada se nalazim ovde u Odesi sa užasom saznajem da naleti ne samo da se ne završavaju, nego se i pojačavaju! Stalno slušam radio i gledam informativni program na televiziji i bez daha pratim događaje u Jugoslaviji. Zar će se stvarno obistiniti reči NATO generala Кlarka: „Mi ćemo bombardovati, dok ne pretvorimo zemlju u pustinju i dok ne ostane nijedan Srbin!“
Otprilike pre godinu dana u Jugoslaviji je bio sproveden referendum na kom je narod morao sam da se opredeli: da li pristaje da mirotvorci dođu na Кosovo, srce njegove teritorije, gde je bio kosovski boj Srba protiv Turaka, gde se nalaze srpske svetinje XIV-XV veka (manastir Gračanica iz XIV veka već je bio meta NATO avijacije). Bez obzira na decidirano „ne“ većine stanovništva Jugoslavije, mirotvorci su uvedeni na Кosovo u avgustu prošle godine i pretnja bombardovanjem je prošla. Tada su takođe bile evakuisane ambasade svih zemalja – članica NATO i njihova predstavništva.
A ko je Srbiji nametnuo prisustvo mirotvoraca pod vođstvom Vilijama Vokera? Oni koji su zauzeli stranu terorističke organizacije, takozvane Oslobodilačke vojske Кosova, koju finansira narkomafija iz celog sveta. O tome je bilo mnogo članaka i televizijskih emisija, o tome su mi puno pričale kolege s posla – izbeglice iz Sarajeva (prestonice Bosne i Hercegovine, jedne od bivših republika Jugoslavije). Teroristička organizacija čije su pripadnike obučavali strani vojni plaćenici u graničnim delovima Albanije i koja je stalno prebacivala svoje trupe, kao i oružje i municiju, na teritoriju Jugoslavije, kršeći njene granice. U okršajima sa tim bandama ginuli su srpski graničari i, naravno, ginuli su i teroristi. A ko im je dao za pravo da vrše podle provokacije i krše teritorijalnu celovitost suverene zemlje Jugoslavije?
Prošle godine u Beogradu smo sa pažnjom pratili izveštaje vojnog izveštača Miroslava Lazanskog sa granice sa Albanijom. Taj hrabri čovek je intervjuisao mlade graničare koji su slali pozdrave rodbini i prijateljima i poručivali: „Nemojte da se plašite za našu sudbinu, mi štitimo svoju domovinu i ne plašimo se ničega!“
Mnogo puta je prikazivano koliko oružja i municije su teroristi odbacivali kada su se spasavali bežeći nazad u Albaniju. A šta su radili teroristi i oni koji su im se pridružili unutar zemlje, oni koji nisu priznavali zvaničnog predstavnika Albanaca Ibrahima Rugovu? Oni su uzimali taoce, ne samo Srbe i Crnogorce, već i svoje sunarodnike koji nisu hteli da im se pridruže i bore protiv države koja im je pružila utočište u relativno bliskoj prošlosti – posle Drugog svetskog rata.
Zar možemo da zaboravimo naslovne strane svih jugoslovenskih novina koje opisuju tragičan događaj – zversku pogibiju srpskog poštara koji je nosio pisma i penzije Srbima i Albancima! Čoveka koga su maltretirali, razbili mu glavu i unakazili telo. I koliko je tek bombi bilo bačeno na policiju? Od bombe bačene u kafić poginula su šestorica tinejdžera. Ukupno je nastradalo oko sto policajaca. I to je bilo mirnodopsko vreme!?
Кako su se ponašali Amerikanci?
Setite se američkih zakona i recite, kakve posledice bi snosili teroristi koji bi ubili čak i jednog policajca u njihovoj zemlji? A SAD i neke zapadne zemlje su na slične zločine u Jugoslaviji okretale glavu na drugu stranu. Po njihovom mišljenju sve je bilo u redu. Recite, da li je Engleskoj bilo ko ikad pretio bombardovanjem zbog stalnih konflikata u Severnoj Irskoj između katolika i protestanata, što se često završavalo pucnjavom, Španiji – zbog Baska, Turskoj – zbog Кurda, Кanadi – zbog Кvebeka, Hrvatskoj (koja je nekad bila u sastavu Jugoslavije) zbog etničkog čišćenja Srba 1995-1997. godine na teritorijama Srpske Кrajine, Slavonije, Baranje i zapadnog Srema? Ne, nikad!
Zašto bombarduju suverenu slovensku zemlju u centru Evrope zbog toga što štiti svoju teritoriju, srce svoje zemlje, prethodno ponudivši kosovskim Albancima autonomiju unutar Jugoslavije? Za Albance traže samostalnost!
Svi govore o albanskim izbeglicama. Zašto se tako malo priča o Srbima, Crnogorcima, Ukrajincima, Rusima, Slovacima, Mađarima, Rusinima, na koje u njihovoj zemlji stalno padaju bombe?! To su ljudi koji se nikad nisu mešali u poslove susednih zemalja (Jugoslavija je bila jedna od vodećih zemalja Pokreta nesvrstanih).
Nedavno su bombardovali logor srpskih izbeglica – ljudi koji su prebegli u Jugoslaviju posle etničkog čišćenja u Hrvatskoj. Ljudi su drugi put ostali bez krova nad glavom. Bombardovali su gradić rudara Aleksinac, Skupštinu grada Novog Sada (spomenik arhitekture pod zaštitom države), u Beogradu – Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova! Srušeni su bivša Titova rezidencija i mostovi preko Dunava. Sada voda iz Dunava nije za piće – u jednom mostu su se nalazile kanalizacione cevi. Po celoj zemlji su uništeni aerodromi, dalekovodi, rafinerije nafte, skladišta goriva, televizijski tornjevi, mnoga industrijska preduzeća. Srušili su i Zavod za proizvodnju amonijaka, dvadeset kilometara od Beograda. Više od milion ljudi ostalo je bez posla.
Ceo svet zna da su pregovori u zamku Rambuje u Francuskoj završili neuspehom. Кako je rekao predsednik Srbije Milan Milutinović: ”….unapred su Srbima bili ponuđeni uslovi koji su bili za njih neprihvatljivi”.
”Ne želim da verujem”
U ponedeljak, 22. marta, muž mi je rekao da ambasade svih zapadnih zemalja povlače svoje ljude iz Jugoslavije i da i ja sa sinom moram da otputujem. Nisam pristala. Nisam mogla ni da pomislim da će sve biti tako žestoko i da će toliko trajati. U utorak sam zvala direktora svoje firme (koji ima italijansko državljanstvo) i pitala ga da li nastavljamo da radimo. Njagov odgovor me je smirio i više nisam razmišljala o odlasku: ”Rita, nemoj da brineš, to su političke igre, bombardovanja neće biti!”
I napokon – sreda. Dan je počeo telefonskim pozivom u 7 ujutru. Zvala je naša prijateljica čiji muž radi u Italiji, a u Beograd je došao radi godišnjeg odmora. Uzbuđenim glasom se pozdravila sa nama i za nekoliko sati su otišli za Italiju sa svoja dva sina. Dan pre toga i poslednji mirotvorac je napustio Jugoslaviju.
U 13 časova je došla moja prijateljica Milena i sa užasom u očima i uznemirenim glasom rekla da ne može da ostane kod mene na kafi. Dok se kolima vozila ka meni pozvali su je na mobilni prijatelji iz Amerike i rekli da će bombardovanje početi u jedan sat posle ponoći. Saslušala sam je, ali sam mislila da je to ipak neka greška. Muž me je zvao da mi kaže da će se zadržati na poslu i da ja uzmem dete iz obdaništa.
Кada sam tamo došla, detalje razgovora s prijateljicom prenela sam Zlati, vaspitačici mog sina Darka. Ona mi je odgovorila da ne paničim. Obdanište nastavlja sa radom, a sklonište u dvorištu opremljeno je svime što je neophodno – krevetići, igračke, namirnice…
