AdminPrevodi

Дан је био сунчан и прекрасан – 24 степена. Све је било као и обично, али око 20 часова (13 ч. по америчком времену) одјекнуо је сигнал ваздушне опасности. Сви смо отрчали у подрум, јер до најближег склоништа има 10 минута пешке узбрдо нашом улицом. У нашој згради живе четири породице. Комшија одозго је донео радио и сви смо слушали глас спикера: „Запажени су авиони који су нарушили ваздушни простор Југославије и лете у правцу Новог Сада и Београда.“

Јуче ме је звао новинар недељног листа „Слово“ („Реч“) и питао: „Маргарита, да ли знате да сте прва избеглица из Југославије регистрована у Одеси?“ Схватите, од тога ми није лакше! Када око вас пролећу ракете, грме експлозије и зидови ваше куће се тресу, стакла пуцају од бомбардовања, крв се леди у жилама од завијања сирена, авиона и ракета, а поред вас се налази ваш шестогодишњи син са страхом у очима, тешко је што се налазиш ту где му је живот у опасности – треба да се тражи безбедније место.