Непостојање преводних еквивалената у језику превода

Лако је преводити када се елементи једне језичке средине поклапају са елементима неке друге. Tешкоће настају када превођењем треба пренети елементе који се у различитим срединама, а у оквиру исте научно-стручне области, не поклапају. Тада је задатак преводиоца да, служећи се језичким средствима али и познавањем ванјезичког окружења и одређене стручне области, тачно, недвосмислено и јасно пренесе поруку из језика оригинала.

Непостојање одговарајућег језичког израза у језику превода, како то наводи Миодраг Сибиновић¹, могуће је превазићи применом једног од следећих преводилачких поступака:

транслитерацијом или транскрипцијом,
стварањем нове речи (лексички калк, неологизам, адаптација),
употребом постојеће речи из језика превода чије значење је, мада не истоветно, приближно значењу из оригинала и
употребом постојеће речи из језика превода чије значење у потпуности одговара значењу из језика оригинала.

Превођење стручне литературе преводиоцу намеће велику одговорност. Грешке које настану у преводу ове врсте текста могу да проузрокују материјалну штету. Веома добро познавање стручне области пре свега подразумева да преводилац поседује интелектуалну способност и одговарајуће образовање. То му омогућава да улази у стручне детаље различитих грана научне делатности. Познавање области о којој се у изворном тексту говори неопходно је у свим фазама превођења – од разумевања текста, преко тражења одговарајућих стручних израза и термина у језику превода, до фазе уобличавања превода у текст који одговара оригиналу.

Другу потешкоћу представља ситуација када су предмет превођења информације о потпуно новим научним достигнућима за која у језику превода још не постоји еквивалентна лексика. Превођење информација о сасвим новим научним или стручним сазнањима за која на језику превода нема увек одговарајуће терминологије, приморава преводиоца да решава терминолошке проблеме сам или у сарадњи са стручњацима из одговарајуће области. Употреба стручне литературе и одговарајућих речника, уз консултацију са стручњацима, уједно је и најефикасније решење за ову врсту преводилачког проблема.

На основу поменутог, тешко је сложити се са било којом дефиницијом превођења која за основу има тезу да је превођење искључиво у домену лингвистике. Основна одлика преводилачког посла јесте истраживање значења. Стога се може сматрати да је анализа смисаоног садржаја, семантичка анализа текста и очување исправности његове формално-граматичке структуре, важан преводилачки задатак.

Литература:

¹ Сибиновић, М. Техника превођења, Завод за Уџбеника и наставна средства, Београд, 1990.

Аутор чланка: