Удружење научних и стручних преводилаца Србије
репрезентативно удружење у култури

Алат и занат

Сваки преводилац има много прича из праксе, неке бледе, неке опстају, неке су смешне, неке скоро па страшне… Да видимо каква је ова. Велика дворана Сава центра – или, у духу нашег језика, Центра Сава. Касно поподне, годишњи скуп велике политичке партије.

Део програма већ је завршен али узбуђење расте, треба да се им се обрати председник. Има пуно страних гостију, потребан је превод на енглески, зато сам ту. Близу излаза на бину чекам да ми дају знак, иако је унапред све тачно договорено. Ташну сам склонила одмах ту иза кулиса, неће јој ништа бити за толико. Намештам сако по хиљадити пут, поравнавам сукњу, намештам шналу у коси. Ипак ме изгледа мало стиже трема.  Наочаре још не морам да носим осим кад сам уморна, дакле једна брига мање. Стежем бележницу и оловку. Одабрала сам добар нотес, дебље корице, да се не савија и не бежи из руке. Нови је, има много листова, биће довољно колико год да потраје говор…

Водитељ  најављује следећег говорника, председник партије. Громки аплауз, он одлучним кораком излази на сцену, граби ка микрофону на средини. Водитељ и ја се мимоилазимо без речи. Њему поглед спуштен на папире, тражи шта је следеће, да се  подсети, можда неки тежи део и понови, нема опуштања. Ја гледам напред. Сталожено и одмерено, или бар тако  замишљам, прилазим свом микрофону. Постављен је мало са стране и доста увучен. Пуна концентрација, не видим никог и ништа, а нарочито се трудим да не загледам море лица испред себе. Говори никад нису лаки за превођење, а овај нисам ни видела. Изненађења сваке врсте увек су могућа, жив човек, жива реч… Зато сам задовољна што сам са толико пажње одабрала нотес, моћи ћу да запишем по коју реч, црту, круг… Тако мапирам све што се каже и онда градим изнова ту кулу од речи.

Почињемо. Све је добро, одговарајућа дужина, паузе на правом месту, уобичајени речник, јасне реченице, смисао је ту… Идемо један блок, други, трећи, све лепо тече… С неверицом гледам у бележницу. Хемијска престаје да ми ради… Не, не престаје, престала је. Остаје само траг по папиру, и то ако добро притиснем. Боје више нема. Паника се одмах јавља и брзо расте, била је све време изгледа ту негде. Дигнем главу. Гледам шта ћу а добро знам да смо председник и ја сами на огромној бини, нас двоје овде и четири хиљаде људи с друге стране. По интонацији судећи, сад ће главни део. Питам се шта сад. Могуће је наравно преводити и без нотеса, али… Не знам шта ме је навело да се осврнем. И ту, само пар метара иза мене, стоји водитељ, гледа у папире, чини ми се чак и чита тихо… Мислим да сам успела да за мање од секунде дођем до њега, тргнем му оловку из руке, и вратим се за микрофон. Нисам пропустила ни реч. Све је прошло сјајно.

Вратила сам одмах оловку, можда и њему затреба, и срећа да ју је имао. А од тада, у сваком џепу сакоа имам бар по једну хемијску, не рачунајући ону спремну у руци.

Аутор чланка:
Scroll to Top